ничим изазвано

Фонтана жеља

Океј, ако смо код Фонтане, треба да идемо Виа Поли, па Виа Светог Андреја дела Фрате, паа… Неће да очита даље.. О, забога. Ма, један је Шпански трг, наћи ћу га. Само ово да очита.. Почела сам да тресем телефон, ваљда ће му то дати додатну енергију. Ха, мало вероватно… Не могу да верујем како се споро очитава карта, није први пут данас да је користим.

– Хајде, Нина, пусти телефон, дођи да се сликамооо!

Погледала сам ка другарицама, све држе по новчић у руци. Ема ми је руком показала да пожурим. Ко би им дао по двадесет и две године? Личе на децу док се сликају испред Фонтане ди Треви. Све имамо шешире, али различитих боја. Мој је бели са бисерима око куполе, Емин пинк украшен тиграстом марамом, Натин тиркиз са шкољкицама око куполе, а Мајин наранџасти, окићен кришкама наранџе и малим сунцима. Нашле смо их пре два дана на пијаци и морале да их купимо. Јул и јесте месец шешира. Насмејала сам се том триу. Одустала сам од телефона и придружила мисији “Савршен селфи“. Сви око нас се шкљоцкају, па је и ова мисија океј. Рим је цео диван. А ова фонтана… Заиста сам одушевљена овим путовањем.

Маја ми је пружила новчић, а Ната зацвркутала:

– Најлепше жеље су оне које желим када ноћ са тобом пада..

Маја се убацила:

–  Хеј, моја душице, избаци бубице из своје лепе, луде, плаве главице – не буди дете!

Ема се насмешила:

– Желео бих да (нас три смо почеле да завијамо: Оооо!) имена наша поново стоје на кори дивљег кестена…

Преврнула сам очима када су се окренуле ка мени. На мени је да затворим шоу:

–  Ништа у космосу не бива случајно, молим те, тражи ме, дуго и упорно!

Све четири смо се смејале, пољубиле новчиће и бациле преко главе. Вода у фонтани је завибрирала. Ето, сад само да се остваре. А дотле… Побогу, ми смо у Риму!

Хајде да пробамо…

Угледао сам је преко пута улице. Чекао сам на пешачком да се упали зелено и видео је код Коња. Није припадала тој маси људи која чека, креће се и жури, али је припадала тој мермерној плочи, жутим лалама и небу изнад Тврђаве. Била је стварна попут сна. Рекао сам себи: “Сад ил’ никад.“

Пришао сам, без кеца у рукаву, и једним искреним: “Извини, молим те, али ја једноставно морам да те питам за име, јер ја нешто лепше нисам видео у животу.“ Гледала ме је превише дуго, скоро секунд, без трептаја, без удисаја. Почело је чекање. Трећи Њутнов закон. Затрептала је. Поцрвенела је. Мени су се ноге одузеле. Спустила је поглед, а ја бих испред ње пао на колена. Нема шминке на лицу. Пар црних трепавица, сада већ црвени образи, прћаст носић, и пуне, сочне усне… Па и да не каже ништа, ово ми је било довољно.

Погледала ме је, у мене, кроз мене. Насмешила ми се Софија. Питао сам је да ли некога чека, иако је било очигледно. Питао бих је да ли дише, осећа мирисе, чује ли, само да би ме гледала. Рекао сам да не желим да јој сметам, али да бих волео да је упознам и питао за број. Шта знам, пуцам у празно. Боже, овој девојци, овом створењу испред мене је непријатно. Скренула је поглед, насмешила се сунцу, крошњама, ветру. Онда се насмешила мени. Пресуда је изречена: “Ти си пришао због те, наводне, лепоте, ја треба да дам број због пријатног комплимента. Чини ми се, обоје смо мало површни… Хајде да пробамо да се сутра нађемо овде, у исто време, па да видимо за тај број.“

Није рекла не. Добро је. Није рекла ни да. Али пробаћу сутра да га добијем. Хајде да пробамо.

Велики рат – велика грешка

Овог Видовдана точак времена завршио је описивање круга дугог један век од Сарајевског атентата, крвавог чина који је свет увео у још крвавију представу.

За почетак Првог светског рата није крив један Гаврило Принцип, ни “Црна рука“, ни Србија. Ништа није била случајност тог 28. јуна 1914. године. Војна парада у Сарајеву на један од највећих српских верских и државних празника, у условима скорашње и неопроштене анексије Босне и Херцеговине, била је отворена провокација на коју су млади националисти насели. Аустроугарској је био потребан дипломатски инцидент како би оправдала своје империјалистичке намере ширења ка југу. Убиство престолонаследника Франца Фердинанта и његове супруге Софије, иако трагично колико и убиство било ког човека, посматрано је у светлу политичког карактера које је поседовало: монарх једне од највећих европских сила, центра цивилизованог света, убијен је у малом, небитном Сарајеву од стране малог, небитног Србина. Дрскости ли!

У стилу Жака Превера, “рат је велика будалаштина“. Нема оправдања. А опет, верни је пратилац људске врсте кроз читаву њену историју. Као болест и лек, сенка и светлост, рат стоји, не насупрот миру, него насупрот животу. Рат је највећа негација вредности људског живота.

Никад да се не заборави – велике битке, велики људи, злочини непријатељске војске, окупација, албанска голгота, савезничка срамота, Крф и острво смрти, плава гробница, Солунски фронт и победа!

Први светски рат, у историји знан као Велики рат, био је велика грешка која није смела да се догоди, ни да се понови. А оба јесте.

Маска

Пазите каквом се особом представљате,

јер сте онакви какви се правите да јесте.

Курт Вонгут

Јер се превише уживимо у улоге. Никада није било злато све што сија и истина све што се каже. А сви ми причамо превише. Некада превише. Некада премало.

Маске нас наше преваре. Од превараната постанемо преварени. Јер превара, и у свом најблажем, најтананијем облику, јесте превара нас самих. Варамо се док варамо друге да нас они не би преварили. И цео живот прође у претварању, у варању.

Док не скинемо маске.

А тада се лакше дише.

То зна и Стенли Ипкинс, зато је и одбацује на крају.

Али филм има и наставак. Јер нам се маске некако увек врате. И тада је питање: Бити или не бити – маскиран?

Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали … Писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године

Читај.

СРПСКА ИСТОРИЈА

СликаПисмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније

Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо…

View original post 430 more words

Цар Урош Нејаки

Ја сам дете-краљ. Деветог лета мог живота косу ми позлати краљевска круна. Отац је цар, ја сам краљ. Ја, Стефан Урош V. Не, за мене нису дечије игре, морам научити да владам. Не, за мене није детињство, морам да одрастем. Не, за мене није да будем дете, морам да будем човек. Да владам. И да владам добро. И имадох све најбоље, имадох све услове, имадох све – рекоше они, и оставише ме самог тог дана године 1355.
Ја – цар.

Цар Урош Нејаки

Добих највећу круну, најсјајнију; титулу најмоћнијег, најјачег – а бејах ништа. Имадох осамнаест лета; снагу, вољу и жељу да владам како ми отац показаше. Да његове стопе пратим, његове путе наставим и снове остварим. Да сачувам очево и створим своје. Да будемо велики, рекао је он. Али живот чудно тече.

Опасност са Истока била је већа но што сањах, али опасност са двора била је та која ме је прогутала. Заклети ми на верност обласни господари заклетву погазише. Осилише се и одбише мој закон. Велика Србија која ми од оца осташе тад личише на мозаик – подељена, поцепана. Слаба. А снаге нам требаше. Ломише нас као прутиће, а могли смо бити сноп непокорив.

Хтели су ме одлучног, а одбили моју реч. Хтели су ме великог, а звали ме малим. Хтели јаким, а прозвали нејаким.
Нису ми дали да владам.

Али то је моја грешка. Моја судбина. Не знадох да будем мудрији, да видим даље и чујем више. Не знадох да их победим. Ја сам тај који је изгубио. Изгубио од свог народа. То ми остаде као највећа срамота. У подељеној земљи ја јединство не створих. А на томе ми оста завет очев. Јака земља и јака владавина. Нисам победио.

На мени је остало да велику лозу Немањића затворим. Срамотна част. Године 1371. децембра месеца заклопих своје очи, без порода, без наследника. Последњи Немањић, историја рече. Десети Стефан. Пети Урош. Урош Нејаки.

Цар Душан Силни

На ово целог живота чеках. О овоме сањах, овоме стремех. Ја, краљ. Стефан Урош IV Душан. Још у Константинопољу себи се зарекох да више никада нећу бити из своје земље протеран. Јер Србија јесте то – моја земља, и ја сам њен владар. Више никада нећу прећи њене границе питајући да ли ћу се икада вратити, да ли ћу икада њене планине видети. Краљ Милутин нас је протерао. Не мој деда. Краљ. Због грешке краља Стефана. Не мог оца. Краља. Јер они двојица на те везе заборавише када су мачеве укрстили, и те везе им и ја заборављам. Јер растох тамо где не бих свој и где ме нико к’о свог не гледа. Само Србију имам за своју.

Протерани Стефан се врати у Србију и постаде краљ, са њим и ја вратих се своме. Најзад своме. Битке су вођене, у биткама сам растао. Велики војсковођа, рекоше ми. Велики ратник, хвалише ме. Велики ко, питам се ја. Али се борих и даље. Јер знадох за кога се борим. И онда тренутак који судбина чудно бира, тренутак преокрета. Године 1331. на краљевском трону нађох се ја. Брзином којом се круна на главу спусти, том брзином бившег краља замених ја.
Не као син оца, већ као садашњи краљ прошлог.

Цар Душан Силни, фреска из манастира Лесново

За све оне дане када сам био ничији, постаћу велики, највећи.
Бугаре умирих, ожених Јелену, сестру новог бугарског цара Јована Александра. Уредих односе са Угарима и Млецима. Уредих своју земљу. И окретох се великој Византији. Јер само велике земље велики владари освајају. Освајање је ишло полако, постепено, дани су се развлачили, границе померале; ја сам био стрпљив. Јер циљ јасно видех. Само га погрешним речима означих.
Циљ не беше Константинопољ, Царски град, већ царска круна.
Највећа круна овоземаљска. За моју главу прављена.

Велику Србију створих. Велику. Највећу, историја ће показати. Од Дунава до Коринтског залива, од Јадранског до Егејског мора. Али Велика Србија не беше само име. Јер држава, велика држава, нису само територије, то ме Цариград научи, већ начин на који живи. Ту се угледах на Византију, која већином беше под мојим ногама. Такав, са Византијом пода се, ја заслужих византијску круну. Прогласих се царем 1345. године, али ми цариградски патријарх круну оспори. Рече, није ми је он дао, неће ми је ни дати, а српска црква пода њим је. Далеко стигох да би ме то спречило. Ако неће круна Душану, Душан ће круни, о, цариградски патријарху. Србија, каква је и колика је, сила православна, не заслужује да њена црква буде архиепископија. Јер држава и цркава су једно, две главе једног орла. Велика држава и велика црква. Српска црква постаде патријаршија. Ја, године 1346. постадох цар, крунисан благословом првог српског патријарха Јоаникија. Постадох највећи.
Амин мом сну.

Душанова Велика Србија (упоређена са данашњим границама), и њена околина

Дана када постадох цар, мој син Урош, мој јединац, постаде краљ. Сувладар. Раме уз раме владаћемо, државу водићемо, највећом учинићемо је. Ми ћемо бити највећи, бићемо отац и син. Скинућу проклетство Немањићких отаца и синова који у борби за круном у крв загреше. Државу поделих на области и њих дадох властели на управу, држећи их чврсто уза се. Јер бесни пси држе се на кратком ланцу. А у нама нема мирне крви. Наредих писање законика, зборника чије ће се слово увек и свугда поштовати, који ће мир чувати и сукобе решавати. Године 1949. први део зборника би донет у Скопљу, престоници ми, на државном сабору. Поштујући обичаје, ја уредих своју државу византијским правом. Изнад тог права себе не ставих. Наредих у законику свима да се придржавају његовог слова, не страхујући од воље ми. Јер тај законик живеће и после мене и после мог сина, и његовог сина, и све док је Српства. Допуних га године 1354. у Серу. Душанов законик би потпун.

Толика држава, толико планова. Толико обрта. Луди Византијци зову у помоћ Турке Османлије, варваре из Азије, да им спасу државе од мене, а не виде да то што им оста од државе управо од њих губе. Као гладним курјацима, очи им сијају ка мојој земљи. И видим, гледају и после ње. Луди смо ми ако им их не вратимо одакле су дошли. Ратовасмо између себе, можемо и заједно, времена траже то. Јер ови варвари нису дошли да кратко остану. Али, онај тренутак који судбина чудно бира опет ме погоди. Ја, изгубих све.
Онда када сам најзад постао велики, када и душу и тело смирих,
када снове испуних и наде нове добих, ја се опростих са овим светом.
Рано, превише рано. Године 1355.

Кости ми положише у задужбину ми, манастиру Светог Арханђела код Призрена, некадашње ми престонице. Моју главу златни ореол не краси. Као да сам срамота међ светим Немањићима. Као да нисам највећи био. Као да нисам највише постигао. Као да ништа бејах цео живот и после њега. И они рекоше, Душан Силни, не Душан Свети. Да ли то ишта значи? Гледах немо како моје све нестаје. Моја породица, држава, све што градих, све што имадох, све што ме великим чинило. И схватих, ту нема места питању да ли то ишта значи. Ја бејах највећи. Нико ми то оспорити не може. Али моје највеће не живеше.
После царске круне, моју косу више ништа не позлати.
Сан ми се се у лице насмеја.

Краљ Стефан Дечански

Константин, Зорица, Ана и ја. Ми смо деца великог краља Милутина. Али његова последња женидба Симонидом учинила нас је нелегитимним, несиновима, нењеговима. Престол није за нас. За њену је децу. Али ти легитимни, ти синови, његови, нису стигли. Симонидина браћа хтела су престол, али им је Србија дивља земља. Престол остаје нама. Кажу, Константин је старији, очева круна биће његова. Посматрам сјај злата на очевој коси, моћ која у сваком прсту његове руке обитава а у сваком куту ума се рађа. Замишљам себе. Шта бих радио, докле бих ишао, шта бих променио… И само замишљам. Константин је ту. Увек је ту. Неизбежан за краља, неизбежан за мог брата. Пристижу и синови Драгутинови, стрица ми. Чујем шаптаје по двору – српски престол није миран. И не занима ме. Кад није мој да мислим о њему. Али замишљам га. Себе на њему. А снови, почујте ме, снови су највећа опасност света. Учине тако стварним оно што ти срце иште, учине тако могућим невероватно што је, учине тако лаким кораке који се у оковима пружају.
И снови су ме оковали. Не отац мој. Снови.

Говорили су ми шта су уши моје иштале да чују, шапутали медно, обећавали нашироко, планирали увелико. Понео ме сан, понела ме слабост. Јахајући са том властелом, кренуо сам на оца. Победићу га, постати краљ, бити праведан и јак, доказаћу му да могу боље од њега и тражићу опрост док га не добијем. Победићу га – већ сам имао круну на глави. Победићу га – већ сам видео јасно. Победићу га – а побеђен сам био. Сломио је војску моју тај Милутин Велики. Војску, мене, сан. Шамари су ме пробудили. Шамари крвави. Тражио сам опрост. Опрост нисам добио. Опрост нисам ни заслужио.

Протерао ме је отац у Цариград. Мене, жену ми Теодору, кћер бугарског цара Смилца, и децу ми Душана, Душицу и Јелену. Наредио да ме ослепе. Да не видим светлост круне коју сам му узети хтео. Сопствене душе затвореник. Нису ме ослепели, повезе сам носио и ћутао у мраку сопственом. Од оца гласа нисам чуо. Мој отац за мене није хтео да чује. И онда умире. Краљ Милутин је умро. Те 1321.г. скинуо ми је завоје Свети Никола, упутио ме Србији, у борбу са властелом, са браћом од стрица ми, са братом рођеним. У име оца ми, у име издаје, снова и светлости, овај пут сам победио. Прогледао сам.
И видео себе на престолу. Себе са круном на глави.
Себе, краља Стефана Уроша III Дечанског.

Краљ Стефан Урош III Дечански, фреска у манастиру Дечани

Следеће године умире ми Теодора. Женим се, јер је самоћа проклетство, Маријом Палеолог, кћери византијског паниперсеваста Јована Палеолога. Рађа ми Симеона и кћер коју назвах Теодора. Освајам византијске просторе. Дуго сам ћутао на све немире које су у окружењу старали. Тражили су војску српског краља Стефана, војску су ту и добили. Али ја не желим више те борбе. Величину доноси и мир који успеш да одржиш. Није једина боја моћи црвена. Али време има друге планове. Бугари моја освајања сматрају својима. Борбу траже, борбу добијају – 1330.г. остаће им у сећању. Велики Велбужд и син ми Душан. Поражени су и ја се ту заустављам. Моје је остало моје. Мир желим. Не треба ми њихова земља. Не требају ми нове борбе.
Време је Србији да предахне.

Али не види та властела оно што пред мојим очима стоји.
Хоће борбе, земљу и крв као жедни воде. И оно што сам ја покушао оцу, мој син је мени учинио. Мој Душан скинуо ми је круну с главе. Умро сам у Звечану. У тами поново. Како – то зидови куле чувају. Ја рећи нећу. Више није битно. Што ја оцу, то син мени. Али ја нисам био Милутин, нити је Душан био ја. Живот ми се у лице насмејао. За себе и своју душу саградио сам Високе Дечане. По њему ме прозваше Дечански. У њему ми мошти положене.
А ја, најзад у миру. Свети краљ Стефан Дечански.

Краљ Милутин

Краљ Милутин, као ктитор Краљеве цркве у Студеници

Нисам се за њу борио, дошла ми је као благослов. Био сам све што и мој брат и више – с правом ми је судбина круну донела. Те 1282.г. у Дежеву брат се одриче престола у моје име. А ја нисам хтео да будем братовљева замена. Нисам желео да будем млађи Драгутинов брат.
Ја сам ја, Милутин. Краљ Стефан Урош II Милутин.
Син свог оца Уроша I и онај кога ће сви памтити.

Ожењен сам Јеленом, Српкињом властеоског рода. На почетку власти освајам област Тетова византијске територије, а мој ратни савезник Јован I Анђео, господар Тесалије, даје ми своју кћер за жену. Јелену сам развео. Настављам да ширим своју државу. И уређујем је. На свом двору уводим византијски церемонијал, својим поданицима додељујем византијске титуле. Ратујем и женим се. Следеће године, жену враћам Јовану и женим се кћерком угарског краља Стефана V, монахињом Јелисаветом која скида монашки вео због мене. Два брата ожењена двема сестрама – угарски краљ очигледно нас је сматрао за велику опасност. И то ми је тако пријало. Ја, моћни Милутин.
Очима Угарске гледала ме је и Бугарска. Да приволи страшног Милутина и да заштити своју земљу од његове сурове снаге, бугарски цар Георгије I Тертер даје своју кћер Ану том моћном српском краљу. Страх великих сам ја. Развео сам Јелисавету. Ана постаје моја жена 1284.г. Моја четврта жена.

Није Србија својом територијом представљала величину мог имена. Зато настављам са освајањима. Македонија све до Охрида, Прилепа и Штипа је моја. Византијски цар Андроник II Палеолог покушава да прикрије свој пораз и да сакрије страх од мене. Зато ми нуди за жену своју сестру Евдокију. Ја прихватам мир. Био ми је потребан. Драгутин је почео да потеже питање наслеђивања мене, а ја још нисам планирао да будем наслеђен. И онда то срамотно одбијање Евдокије да постане моја жена. Поручио сам Андронику да сам спреман на рат због те увреде. Он, жељан мира више од мене, нуди ми кћер, петогодишњу Симониду. И прихватио сам. Постао сам византијски зет. Нисам варварин, нисам небитан балкански краљ; ја сам Стефан Урош II Милутин, српски краљ и византијски зет. Тај брак био је политички за мене. Као и већина претходних. Моја пета жена је девојчица.
Али она ће порасти и развити се у краљицу Милутинову.

Краљица Симонида, фреска из манастира Грачаница

Жене су ми оставиле богат пород: имао сам сина Константина, унука Јована I Анђела, кћер Зорицу, унуку Стефана V, сина Стефана и кћер Ану, унучад Георгија I Тертера. Наследиће ме Стефан, њега сам одредио. И онда сукоб са Драгутином. Помиње Дежевски споразум, дату реч и свога сина као законитог наследника, а не схвата да мене, Милутина, не може наследити неко несаздат од моје крви – син наследиће оца. Брат је водио рат са мном. Победио сам. Моја узданица, син мој Стефан, желео је прерано на власт. А ја своју круну не дајем лако. Победио сам га, и њега и ту побуњену властелу. Затворио сам га у тамници у Скопљу, у мојој престоници, и наредио да га ослепе. Очи које сам ја родио да му одузму. Бол коју сам себи нанео била је већа од оне нанете њему. Али ја сам Милутин. А он ме није поштовао ни као краља ни као оца. Ослепљеног га шаљем заједно са супругом Теодором и синовима Душаном и Душицом у Цариград код таста ми Андроника II, глув за његове молбе.
А државу сам му хтео своју оставити.

Задужбина краља Милутина, манастир Бањска

За 39 година моје владарине подигао сам исто толико манастира и цркава. Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, неки су од мојих поклона вери православној. Задужбина ми манастир је Бањска. У њу сам положен 1321.г. Црква ме је канонизовала и златним ореолом окружила. Прозван сам Светим краљем. Ја, Милутин. Наследио ме је син који ме издао.                                                     Али мој син. Милутинов.

Краљ Драгутин

Краљ Драгутин

Био је диван дан. Била је дивна година. Те 1276. заменио сам свог оца Уроша I на престолу и постао – ја, Стефан Драгутин Немањић – краљ. Поштујући име оснивача породичне лозе Стефана Немање и првог краља Стефана Првовенчаног, мој отац и његова браћа носила су име Стефан као титулу. Тако је Стефан дошло и испред мог имена. Имена краља Србије.

Желим велику државу, већу од оне коју ми је отац оставио. Да се упамти име Стефана Драгутина. Војне походе окрећем северу и освајам Мачву. Угарској се то не свиђа, али ми не може ништа – ја сам снага. Прикривајући своју слабост, дају ми угарску принцезу Каталину за жену, кћер краља Стефана V, и са њом у мираз освојене територије и град на ушћу две моћне реке, Саве и Дунава, велики Београд. Народ ме је прогласио “сремским краљем“.
Био сам краљ где год крочим.

И онда тај несрећни дан, тај проклети лов, тај глупи пад! Срећа ми је окренула леђа. Пао сам са коња, незгодно. Толико незгодно да сам био приморан да своје краљевске дужности пребацим на млађег ми брата Милутина. Сазвао сам државни сабор у Дежеву и саопштио своју одлуку. На власт бих се, по том договору, вратио када се опоравим. Међутим, чак и да више никада не ставим краљевску круну на главу, моји синови су наследници исте од Милутина.
Године 1282. ја више нисам краљ. Владам Мачвом и Београдом као обласни господар. Саградио сам цркву Св. Ахилија у Ариљу за спомен моје душе на овом свету. Постајем монах Теоктист. Напустих ове просторе 1316.
Брате, издао си ме. И своју реч. А ја ти опраштам.

Post Navigation

ПЛЕТЕНИЈЕ СЛОВЕС

... мистично језичко сведочанство духовне стварности.

СРПСКА ИСТОРИЈА

САЈТ КОЈИ ОТВАРА СРБСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ВИДИКЕ, ЈАЧА РОДОЉУБЉЕ И ДАЈЕ НОВЕ ТЕМЕ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ. Сајт није под финансијским, политичким и идеолошким утицајем ни једне политичке опције или организације .

ОБРЕНОВИЋИ

Сакривена историја

Nedogledi Dr Stanislava Pene

Kratke priče, film, muzika, kultura i sve ostalo

jasdimitrijevic

NEČIM IZAZVANO

orion07

POEZIJA

NEGOSLAVLJE

Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.

Strani jezici, škole jezika i jezička putovanja verbalista

Učenje stranih jezika brzo, lako i zabavno

Nedodjija

blog o alternativama...

Tangolinin blog

moja mala ništa

Slučajni bloger

Olja Ristić

agorafobija

Neko to od gore vidi sve, vuce konce, igra se. ;)

BlaBla

život, društvo, politika, novinarstvo, internet

1500 Saturdays....

...before I die and what I'm going to do, photograph, think or talk about on those days.

BojeDuše

ko u čuda veruje, taj čuda i stvara (VIVO de ARTISTO)

Tatjana MB blog

Virtuelno delo jednog uma, duše i ruku.

НИШИОКОЛИНА

Моје виђење Ниша

Prostor korisnika gita

Само још једно WordPress.com веб место

САМО ЗА ПАМЕТНЕ

БУДАЛАМА НЕ ТРЕБА СЕЋИ ГЛАВЕ, ЊИМА ЈЕ НАЈВЕЋА КАЗНА ТО ШТО ИХ НОСЕ!

Moderna Pepeljuga

mali devojčurak iz velikog grada

Moda nekad i sad

„Iznad svega, zapamtite da najvažnija stvar koju možete poneti bilo kuda nije Gucci torba nego otvoren um.“ Gail Rubin Bereny

Iz Mininog ugla!!!

Jednom sam pokusala da pronadjem sebe i od tad mi se gubi svaki trag!!!