Фонтана жеља

Океј, ако смо код Фонтане, треба да идемо Виа Поли, па Виа Светог Андреја дела Фрате, паа… Неће да очита даље.. О, забога. Ма, један је Шпански трг, наћи ћу га. Само ово да очита.. Почела сам да тресем телефон, ваљда ће му то дати додатну енергију. Ха, мало вероватно… Не могу да верујем како се споро очитава карта, није први пут данас да је користим.

– Хајде, Нина, пусти телефон, дођи да се сликамооо!

Погледала сам ка другарицама, све држе по новчић у руци. Ема ми је руком показала да пожурим. Ко би им дао по двадесет и две године? Личе на децу док се сликају испред Фонтане ди Треви. Све имамо шешире, али различитих боја. Мој је бели са бисерима око куполе, Емин пинк украшен тиграстом марамом, Натин тиркиз са шкољкицама око куполе, а Мајин наранџасти, окићен кришкама наранџе и малим сунцима. Нашле смо их пре два дана на пијаци и морале да их купимо. Јул и јесте месец шешира. Насмејала сам се том триу. Одустала сам од телефона и придружила мисији “Савршен селфи“. Сви око нас се шкљоцкају, па је и ова мисија океј. Рим је цео диван. А ова фонтана… Заиста сам одушевљена овим путовањем.

Маја ми је пружила новчић, а Ната зацвркутала:

– Најлепше жеље су оне које желим када ноћ са тобом пада..

Маја се убацила:

–  Хеј, моја душице, избаци бубице из своје лепе, луде, плаве главице – не буди дете!

Ема се насмешила:

– Желео бих да (нас три смо почеле да завијамо: Оооо!) имена наша поново стоје на кори дивљег кестена…

Преврнула сам очима када су се окренуле ка мени. На мени је да затворим шоу:

–  Ништа у космосу не бива случајно, молим те, тражи ме, дуго и упорно!

Све четири смо се смејале, пољубиле новчиће и бациле преко главе. Вода у фонтани је завибрирала. Ето, сад само да се остваре. А дотле… Побогу, ми смо у Риму!

Изазивам те на двобој!

И где не прихватити изазов?! То је џентлменска ствар. Џентлвоменска, сад. 😀

САМО ЗА ПАМЕТНЕ је подигао мач у вис и питања су пала. Приметила сам да се испрва позивало 11 нових, неизазваних блогера, па 11 нових који су могли бити и раније изазивани, па 5, па 2 – слободна процена изазивача. Ја зато нећу даље. Али идеју, у фејсбук сленгу, лајкујем!  И хвала на изазову, САМО ЗА ПАМЕТНЕ!

Питали сте ме:

¿Како си?
Па, најискреније, ових дана нешто разочарано. Али не стижем да се жалим на горка осећања јер сам упала у машину припрема за разне рођендане и прославе. А онда се неко сети да ме опомене на спремање пријемног испита. И тада ја схватим да ми је мало 24 часа у једном дану, мало 7 дана у недељи, мало 4 недеље у месецу, мало 2 месеца до краја средње школе… Озбиљно, људи, ја за та 2 месеца више нисам ученик, постајем академски грађанин! И мало сам фујаста. Некако патосирана. Али онда чујем неку расположења-подизајућу песму или приметим неки дашак пролећа у дворишту, и некако лакше дишем. Природа ми одувек то чини. Мој одговор својом опширношћу покушава да покрије све оно што можда нисте знали да постоји иза једног обичног питања типа: Како си? 😀 Или ме само данас нико није питао како сам.

¿Зашто пишеш блог?
Видела на филму. Хтела сам испрва да пишем на енглеском. Да вежбам. Али сам одлучила да ако радим ово, радићу га како ваља – српски, ћирилица и велики узвичник! И онда сам стала: Шта се пише на блогу? Тада сам пустила прсте да сами ударају о тастатуру. Испоставило се да моја глава скрива толико тема, оних које ми је тешко да почињем али које гуше, оних које су битне за нагласити их, оних које само желим да поделим типа: Сад ме ударило! Открила сам да не мораш писати на енглеском да би имао блог као ликуша из филма, српска поставка блогера је доста јака. Што ме је изненадило, пријатно изненадило.

¿Шта те одушевљава?
Много тога ових дана. Као да први пут гледам у људе. И све ми је ново. Одушевљава ме како неко говори, хода, смеје се, до којих моралних принципа држи, како показује осећања или како их скрива… Одушевљава ме сунце! И сав живот који покреће! Одушевљава ме вода, и сав живот који ствара.

¿Шта те може растужити?
Знате, ја сам до пре три и по године имала списак филмова који су успели да ме расплачу. Списак је садржао три ставке: Прича о Џејн, Титаник и П.С.Волим те. Већ три и по године ја плачем за сваки филм, серију или призор у животу. Као да сам откочила брану реке суза, као да све куља да из мене изађе  кроз сузе. Растужује ме и када не могу помоћи, себи или другима, када сам суочена са балоном речи у ваздуху: Не могу.

¿Шта те ових дана истински насмејало?
Последње што ме је данас задавило смехом био је гласан смех неких девојака у парку. То је био такав кикот да ничим другим се није могло одреаговати на њега сем смејањем такође!

¿Шта је за тебе примитивност?
Осим стандардног, некултуре и неваспитања, примитивност све више везујем за нееволуирање људских осећања, некоришћење мозга и претерану употребу силе.

¿Шта је највеће богатство?
Бити срећан. Јер нам толико мало треба, јер нам толико тога фали. Направити паралелу, поставити приоритете и одживети дан истински задовољан и срећан – тешко нам иде. 

¿С ким би поделила срећу?
И сада велика грешка – ту сам несебична. Ако неко може рећи за себе да је у нечему несебичан.

¿Како да дефинишемо уметност?
Није јој потребна дефиниција. Она понекад прелази границе рационалног, не морамо је спутавати областима дефинисаности и знаком функције.

¿Може ли уметност да улепша стварност?
Уметност то одвајкада и чини.

¿Шта те нисам питао, а волела би да јесам?
Баш размишљам, не знам шта бих себе питала. То је понекада и најтеже, себе испитати. Зато хвала, прошли сте питањима кроз моје мисли као да сам испружена на фотељи психотерапеута. Почевши од: Како си?

😀