Фонтана жеља
Океј, ако смо код Фонтане, треба да идемо Виа Поли, па Виа Светог Андреја дела Фрате, паа… Неће да очита даље.. О, забога. Ма, један је Шпански трг, наћи ћу га. Само ово да очита.. Почела сам да тресем телефон, ваљда ће му то дати додатну енергију. Ха, мало вероватно… Не могу да верујем како се споро очитава карта, није први пут данас да је користим.
– Хајде, Нина, пусти телефон, дођи да се сликамооо!
Погледала сам ка другарицама, све држе по новчић у руци. Ема ми је руком показала да пожурим. Ко би им дао по двадесет и две године? Личе на децу док се сликају испред Фонтане ди Треви. Све имамо шешире, али различитих боја. Мој је бели са бисерима око куполе, Емин пинк украшен тиграстом марамом, Натин тиркиз са шкољкицама око куполе, а Мајин наранџасти, окићен кришкама наранџе и малим сунцима. Нашле смо их пре два дана на пијаци и морале да их купимо. Јул и јесте месец шешира. Насмејала сам се том триу. Одустала сам од телефона и придружила мисији “Савршен селфи“. Сви око нас се шкљоцкају, па је и ова мисија океј. Рим је цео диван. А ова фонтана… Заиста сам одушевљена овим путовањем.
Маја ми је пружила новчић, а Ната зацвркутала:
– Најлепше жеље су оне које желим када ноћ са тобом пада..
Маја се убацила:
– Хеј, моја душице, избаци бубице из своје лепе, луде, плаве главице – не буди дете!
Ема се насмешила:
– Желео бих да (нас три смо почеле да завијамо: Оооо!) имена наша поново стоје на кори дивљег кестена…
Преврнула сам очима када су се окренуле ка мени. На мени је да затворим шоу:
– Ништа у космосу не бива случајно, молим те, тражи ме, дуго и упорно!
Све четири смо се смејале, пољубиле новчиће и бациле преко главе. Вода у фонтани је завибрирала. Ето, сад само да се остваре. А дотле… Побогу, ми смо у Риму!
ничим изазвано 